Description
ИМИГРАНТУ НЕМА КО ДА ПИШЕ
Сва српска расејања у једном рукопису − тако се најпримереније и најтачније може описати првенац Гордане Петковић Лаковић Колона, који насловом сведочи кровну реч српског народа. Усуд, судба или коб, тек, протераност и расејаност, ра-сељеност и измештеност, премештеност и размештеност, исе-љеност и пресељеност − увек на речима привремене колико у срцу − разликују се једне од других само по времену у ком су се збиле. Све остало је исто: колона, коју могу творити и један човек и његов кофер, а за њима невидима сила сећања и не-видљиво бреме успомена и спомена.
Спомени Гордане Лаковић сабрани су онолико колико и њен народ и онако као и њен народ − по отоцима претежно (прекинутих) снова, у завојцима големих река које се и у лите-ратури и у надахнутијем разговору људском сматрају и нази-вају животом. Оно што их, међутим, разликује од неких других спомена није то што су друкчији, већ то што су осун-чани, обасјани, осветљени искреном намером да ништа не ос-тане скривено, чак ни неопшта, лична, преинтимна туга. А оно што их спаја, враћа у реку како живота, тако и сопственог национа јесте то што јесу јасно друкчији, чисто другачији, а препознатљиви и блиски сваком ко је у више од једне куће свијао гнездо.
Гнездо из ког се Гордана јавља није измештено, већ преме-штено: са списатељицом се, колико и телесно, физички она сама, од места до места, преко брда и долина, преко гора и мора размештало сећање, коначно се уобличивши у збирку која није исповедна, већ романескно-романоидна мрежа но-велета и прича непрерађена и неунакажена такозваним поети-кама и заповестима квазикњижевних канона такозване исе-љеничке прозе. Слободна, неокована и неусловљена идеоло-гијом, ауторка стога и јесте отворена, аутентична и једин-ствена, а опет ослоњена на оно што реч, писана реч њеног родног језика јесте: она од обале до обале хладнога океана про-носи топлу, станковићевску потку, али пева ћоровићевски, а када слика београдску често опаку ћуд, не чини то са матаву-љ(ев)ским медитеранским отклоном, већ скоро ћопићевски и без натруха оног реализма са префиксом, иако је сва њена не-имигрантска прошлост у туробном и турбулентном, покојном социјализму.
Социјализам зацементиран, установљен, успостављен и за-бетониран колико и блокови око којих трче деца са закр-пљеним ципелама својих мајки, Гордана Лаковић не изругава и не критикује, не провлачи га кроз филтер уобичајене нак-надне памети. Она, будући да није посматрач и пуки сведок, већ учесник, не бира да се посвети било каквом култу (наро-чито не култу оца, изанђаном поводу за многа слична штива), и бави се искључиво последицама, које су, у њеном случају, од-вејане београдске слике, под којима бриди и блуди симбол новог поретка, који се зове Обућар. Сликајући престони град, ауторка се не бави силуетама и избегава уопштавања чак и када говори о колективу (разред, људи у реду, канцеларијски службеници). Иако све сведочи „са земље“, она чак и када се попне на степеник (као у „Нафти“), успева људе да сагледа као они који не својом вољом, већ „по службеној дужности“ ме-њају престоницу, тако да је погледом никад именованог мор-нара, врапчића Аце или шаке песка испале из бучнога шле-пера примећен и дефинисан, дијагностикован ваздањи савре-мени београдски човек. Без обзира на систем, поредак и ред, тај савремени „глас Београда“ зове се Пумпаџија, он није настран и није зао, он просто, гледа своја посла и тако прежи-вљава, траје.
Траје у Колони много више од прашњавог друма и смок-виног стабла колико бол, толико и смех, јер Гордана и једно и друго претаче у живахну, живописну и живу слику, која ми-рише и на хлеб и на крв. Она књигом и животом, не без муке, сведочи рађање, а будући да кроз текст не води унапред за-датим мотивима и композиционим схемама, већ менталним, емотивним и, често, чисто звучним асоцијацијама, читаоце позива да и сами сложе нити сопствених спомена, сећања и успомена и дирљиво, а увек стамено и храбро, опишу дим и студ, каруце и воз, мајку и џемпер. Управо на оним местима на којима је, као Стеван Сремац, хтела да нас на трен удаљи од слике коју нам је изаткала тако што одмакне засторе и једном речју нас уведе у потпуно другу слику, списатељица нам је нај-ефектније осветљавала своје ткање, и отуда се јавља то рома-нескно, то оригинално, непоновљиво што, колико и дедовско Сунце, обасјава Горданину стазу не од Церања преко Београда до Торонта, већ од Мирјане Кутановске до Гордане Вишњић.
Гордане Вишњић у српском национу сведоче да је, иако то не мора нигде да пише, свака емиграција и политичка, па и она која се назива економском, те преточена, претопљена у неко друго расељено лице, она ипак доказује да имигранту има ко да пише, нарочито ако треба, и то забиберен ауторкиним аутоподсмехом, засведочити земљака својих успех, „међунаро-днији“ него што се то очекивало у завичају. Гордана Петковић српском народу поручује да се без тих политичких отрова може и мора испричати аутентична српска прича, у којој су стазе као и имена људска − сличне, несличне, несродније и сродније − али је судбина једна и признање исто: „Живећи далеко од своје отаџбине, научила сам да су избеглица и им-игрант два нераздвојна друга, спојена истом тугом.“ Гордана Петковић Лаковић језиком српским, очуванијим него код су-народника многих, не кријући тугу, невољу и страх, сведочи трајање, распирује наду, остварује сан и оплемењује живот.’
Утисци читалаца
Rockwood
Баш синоћ у биоскопу мог сина у Бурлингтону прочитао сам задње стране Ваше књиге „Колона”. Почео сам у башти, па у кади, па у кревету и на крају у биоскопу уз пријатан шум дигиталних пројектора. Они су ми у „крви”, био ми је то први посао.
Што се Вашег писања тиче, па не морам уопште да будем љубазан кад Вам кажем да сте рођени „storyteller”! Ваши описи детаља су поетични и прецизни, проза при крају течна. Ваша поетична излагања су ме на моменте ганула и подсетила на моје лично несрећно детињство и глад и беду у Београду. Kад будете читали моју аутобиографију, сазнаћете да смо и ја и маја породица живели у „бункеру”, како смо звали ту страћару.
Роман за све!
Ово је књига која ће вас насмејати, растужити, пробудити нека дубока, успавана осећања. Рекло би се да је ”Колона” роман за све… прича и утеха сваког имигранта у непроспаваним ноћима и дубоко проживљено искуство поклоњено онима који никада нису напустили свој завичај. Ова прича је толико прожета емоцијама, бојама, звуцима да након што је прочитате, имаћете утисак да сте били део “колоне” иако можда никада нисте крочили у њу. Хвала Гордани што нам је поклонила овај роман који оплемењује.
Душан Р.
Овде, у Кливленд Хаус у Мускоки, прочитах “Колону”. Надам се да ћеш разумети мој кратки коментар: Вратила си ме у моје време које је било далеко драстичније, али је слично кроз које си прошла.
Софија К.
Јуче сам прочитала твоју књигу “Колона”. Нисам је испустила из руку док је целу нисам завришила и ево, још увек сам сва под утиском! Насмејала си ме и подоста расплакала! Тешко је издвојити било коју причу, али ја не могу да престанем да мислим о причи “Нафта”, и кад затекнем себе да сам на ивици суза, пребацим мисли на причу “Свети Илија” и тако изгурах данашњи дан на послу…!
Гордана, желим да ти кажем хвала!!!
Хвала што си сва та интимна и дубока осећања и сећања поделила са нама и желим да ти кажем да су прихваћена с великим поштовањем!
Уживала сам у кнњизи читајући је!
Хвала!!!
Бобан
Понекад се некој доброј души деси да лаганим кораком отплеше обрисом сна и јаве, и не знам да ли је то због благољубља, унутрашњег доброчинства или искрене, као дечије невиности и бескрајне вере у људе, и не знам како се тамо стиже али увек знам да га препознам кад га видим.
Гордана, хвала ти на простирању срца и своје нежне душе коју си нам пружила кроз своје приче у “Колони” као ђердан од најлепших драгуља на длану доброг пријатеља.
Твој пријатељ и вечни трагач снова.