Колона

$19.95

Сва српска расејања у једном рукопису − тако се најпримереније и најтачније може описати првенац Гордане Петковић Лаковић Колона, који насловом сведочи кровну реч српског народа. Усуд, судба или коб, тек, протераност и расејаност, расељеност и измештеност, премештеност и размештеност, исељеност и пресељеност − увек на речима привремене колико у срцу − разликују се једне од других само по времену у ком су се збиле. Све остало је исто: колона, коју могу творити и један човек и његов кофер, а за њима невидима сила сећања и невидљиво бреме успомена и спомена…

Category:

Description

ИМИГРАНТУ НЕМА КО ДА ПИШЕ

Сва српска расејања у једном рукопису − тако се најпримереније и најтачније може описати првенац Гордане Петковић Лаковић Колона, који насловом сведочи кровну реч српског народа. Усуд, судба или коб, тек, протераност и расејаност, расељеност и измештеност, премештеност и размештеност, исељеност и пресељеност − увек на речима привремене колико у срцу − разликују се једне од других само по времену у ком су се збиле. Све остало је исто: колона, коју могу творити и један човек и његов кофер, а за њима невидима сила сећања и невидљиво бреме успомена и спомена.

Спомени Гордане Лаковић сабрани су онолико колико и њен народ и онако као и њен народ − по отоцима претежно (прекинутих) снова, у завојцима големих река које се и у литератури и у надахнутијем разговору људском сматрају и називају животом. Оно што их, међутим, разликује од неких других спомена није то што су друкчији, већ то што су осунчани, обасјани, осветљени искреном намером да ништа не остане скривено, чак ни неопшта, лична, преинтимна туга. А оно што их спаја, враћа у реку како живота, тако и сопственог национа јесте то што јесу јасно друкчији, чисто другачији, а препознатљиви и блиски сваком ко је у више од једне куће свијао гнездо.

Гнездо из ког се Гордана јавља није измештено, већ премештено: са списатељицом се, колико и телесно, физички она сама, од места до места, преко брда и долина, преко гора и мора размештало сећање, коначно се уобличивши у збирку која није исповедна, већ романескно-романоидна мрежа новелета и прича непрерађена и неунакажена такозваним поетикама и заповестима квазикњижевних канона такозване исељеничке прозе. Слободна, неокована и неусловљена идеологијом, ауторка стога и јесте отворена, аутентична и јединствена, а опет ослоњена на оно што реч, писана реч њеног родног језика јесте: она од обале до обале хладнога океана проноси топлу, станковићевску потку, али пева ћоровићевски, а када слика београдску често опаку ћуд, не чини то са матавуљ(ев)ским медитеранским отклоном, већ скоро ћопићевски и без натруха оног реализма са префиксом, иако је сва њена неимигрантска прошлост у туробном и турбулентном, покојном социјализму.

Социјализам зацементиран, установљен, успостављен и забетониран колико и блокови око којих трче деца са закрпљеним ципелама својих мајки, Гордана Лаковић не изругава и не критикује, не провлачи га кроз филтер уобичајене накнадне памети. Она, будући да није посматрач и пуки сведок, већ учесник, не бира да се посвети било каквом култу (нарочито не култу оца, изанђаном поводу за многа слична штива), и бави се искључиво последицама, које су, у њеном случају, одвејане београдске слике, под којима бриди и блуди симбол новог поретка, који се зове Обућар. Сликајући престони град, ауторка се не бави силуетама и избегава уопштавања чак и када говори о колективу (разред, људи у реду, канцеларијски службеници). Иако све сведочи „са земље“, она чак и када се попне на степеник (као у „Нафти“), успева људе да сагледа као они који не својом вољом, већ „по службеној дужности“ мењају престоницу, тако да је погледом никад именованог морнара, врапчића Аце или шаке песка испале из бучнога шлепера примећен и дефинисан, дијагностикован ваздањи савремени београдски човек. Без обзира на систем, поредак и ред, тај савремени „глас Београда“ зове се Пумпаџија, он није настран и није зао, он просто, гледа своја посла и тако преживљава, траје.

Траје у Колони много више од прашњавог друма и смоквиног стабла колико бол, толико и смех, јер Гордана и једно и друго претаче у живахну, живописну и живу слику, која мирише и на хлеб и на крв. Она књигом и животом, не без муке, сведочи рађање, а будући да кроз текст не води унапред задатим мотивима и композиционим схемама, већ менталним, емотивним и, често, чисто звучним асоцијацијама, читаоце позива да и сами сложе нити сопствених спомена, сећања и успомена и дирљиво, а увек стамено и храбро, опишу дим и студ, каруце и воз, мајку и џемпер. Управо на оним местима на којима је, као Стеван Сремац, хтела да нас на трен удаљи од слике коју нам је изаткала тако што одмакне засторе и једном речју нас уведе у потпуно другу слику, списатељица нам је нај-ефектније осветљавала своје ткање, и отуда се јавља то романескно, то оригинално, непоновљиво што, колико и дедовско Сунце, обасјава Горданину стазу не од Церања преко Београда до Торонта, већ од Мирјане Кутановске до Гордане Вишњић.

Гордане Вишњић у српском национу сведоче да је, иако то не мора нигде да пише, свака емиграција и политичка, па и она која се назива економском, те преточена, претопљена у неко друго расељено лице, она ипак доказује да имигранту има ко да пише, нарочито ако треба, и то забиберен ауторкиним аутоподсмехом, засведочити земљака својих успех, „међународнији“ него што се то очекивало у завичају. Гордана Петковић српском народу поручује да се без тих политичких отрова може и мора испричати аутентична српска прича, у којој су стазе као и имена људска − сличне, несличне, несродније и сродније − али је судбина једна и признање исто: „Живећи далеко од своје отаџбине, научила сам да су избеглица и имигрант два нераздвојна друга, спојена истом тугом.“ Гордана Петковић Лаковић језиком српским, очуванијим него код сународника многих, не кријући тугу, невољу и страх, сведочи трајање, распирује наду, остварује сан и оплемењује живот.

КАТАРИНА КОСТИЋ – са промоције књига “Колона” и “То нисам Ја”

„ИМИГРАНТУ НЕМА КО ДА ПИШЕ“

            Парафразирајући наслов поговора у књизи „Колона“ Лабуда Драгића, саопштавам вечерас, са великим задовољством, у овој просторно највећој српској кући - „Опленцу“,  да је искрсло једно књижевно перо које већ на самом почетку сведочи да о нама имигрантима, емигрантима, досељенима, расејанима, развејанима, располућенима, разбијенима па поново састављанима и прибранима, успокојенима, срећнима и несрећнима, има ко да пише, што ће наш живот учинити испуњенијим, интересантнијим, сазнајнијим.

            Појављујем се вечерас пред вама у улози једног од двоје криваца што се то књижевно перо не само провреднило, него што ће по свим видљивим знацима бити веома запослено у блиској и даљој будућности. Било је само потребно да Гордана Петковић Лаковић стекне искуство у сређивању и композицији рукописа, и прва књига је брзо угледала светло дана, а за њом одмах и друга. Теме наталожене, наслагане, а по неке и обрађене у свескама, чекају да се сместе међу корице будућих књига.

            Приповедачки дар открила сам код Гордане најпре у њеном усменом излагању, у начину на који је евоцирала своја сећања. Причу «Страх, туга и срећа» доживела сам најпре као Гоцино усмено евоцирање детињства. Врло повезано и елоквентно је текла њена исповест. Посебно ме је импресионирало што је Гоца могла тако дуго и у континуитету да говори у стојећем положају. Није јој одговарало да седи док прича. Уочљива је њена велика животна и радна енергија и њена велика концентрација на ово што ради, посебно када пише.  Она спада у оне креативце који сагоревају у стваралачком чину. Кад је њена концентрација потпуно апсорбована, што озбиљно бављење писањем захтева,  не може да мисли ни на јело. Већ препричавам као анегдоту изјаву  Јоце Лаковића: «Добро је, Гоцо, што не пишеш роман попут «Рата и мира». Умрла би од глади»... Моје књижевно дружење са Гоцом, а у таквим дружењима имам великог искуства, довело ме је до спознаје да написане странице  распоређене између корица књига, тек долазе и да се ради о прози крцатој животним садржајима. Њено надахнуће је живот такав какав јесте, и зато је непресушно. Њена списатељска енергија је и њена животна енергија и обратно. Гордана свим својим чулима упија живот,  перципира све што види, чује, запази, искуси, а истовремено све то пропусти кроз сито мисаоног одабира.  Не оптерећује своју меморију свим што региструје у свом окружењу. Селективно се слажу у њеном памћењу информације, сазнања, сензације. И то су теме за њене будуће приче, романе, драме... Битни су јој они животни детаљи, оне чињенице које употпуњују, расветљавају, продубљују њен систем мишљења, њене мисаоне и емотивне преокупације. То и јесте суштински разлог што Гоца има потребу да пише, што то мора да ради. Не престајем да се чудим како се није одлучила много раније да своје белешке, исповести, казивања, запажања, трансформише у књижевну форму.

Нећу говорити овога пута о књизи «Колона», у виду књижевне анализе,  јер то је изврсно учинио, у поговору књиге други “кривац” за вечерашње окупљање на промоцији прве и друге књиге Гордане Петковић Лаковић. То што је један од најзначајнијих савремених српских књижевника, Лабуд Драгић, открио и увео у књижевност Гордану Петковић Лаковић уверљив је доказ да је Гордани предодређено да укорачи у зачарани, неомеђан простор књижевности и да у њему остане.

Детињство обремењено болом, а самим тим дубоким садржајима, било је драгоцено упутство за прве и потоње кораке у животу Гордане Лаковић. И као што о својим најранијим сећањима осенченим патњом Гордана пише као што говори: искрено, емотивно, проживљено, са истим тим својствима она корача кроз живот и у књижевности. То је у свом поговору истакао Лабуд Драгић: „... Она књигом и животом, не без муке, сведочи рађање, а будући да кроз текст не води унапред задатим мотивима и композиционим схемама, већ менталним, емотивним и, често чисто звучним асоцијацијама, читаоце позива да и сами сложе нити сопствених спомена, сећања и успомена и дирљиво, а увек стамено и храбро, опишу дим и студ, каруце и воз, мајку и џемпер...“

Теме које налазимо већ у првој књизи иако је она претежно реминисценција детињства и прве младости у земљи рођења, а судећи по другој, су управо судбине нас у расејању, као и саме ауторке. У мало увеличаном и искривљеном огледалу, да бисмо се истовремено смејали и плакали над нашим судбинама које су и специфичне и опште људске, у комедији „То нисам ја“, из које ћете чути неколико сценски изведених одломака, осећаћете се одомаћено и изнад свега, забављаћете се и туговати истовремено, у препознатљивом амбијенту. Знатижељно ћете читати и гледати тај перформанс, уочавајући вишеслојевитост значења између редова. Уз помоћ веома исцрпног и зналачки написаног поговора Лабуда Драгића читалац ће ту вишеслојевитост разгрнути.

У име свих нас Срба у расејању, сједињених и разједињених, помирених са судбином и у вечном бунту због удеса који нас је одувао са кућног прага – ратног, избегличког, личног избора и сваког другог, Гордана искуствено закључује: „Живећи далеко од своје отаџбине, научила сам да су избеглица и имигрант два нераздвојна друга, спојена истом тугом“. Писац који тако размишља и уочава, имаће увек нових изненађења за своје читаоце.

КАТАРИНА КОСТИЋ - Опленац, 2. мај 2015.

 

Утисци читалаца

Rockwood

Баш синоћ у биоскопу мог сина у Бурлингтону прочитао сам задње стране Ваше књиге „Колона”. Почео сам у башти, па у кади, па у кревету и на крају у биоскопу уз пријатан шум дигиталних пројектора. Они су ми у „крви”, био ми је то први посао.

Што се Вашег писања тиче, па не морам уопште да будем љубазан кад Вам кажем да сте рођени „storyteller”! Ваши описи детаља су поетични и прецизни, проза при крају течна. Ваша поетична излагања су ме на моменте ганула и подсетила на моје лично несрећно детињство и глад и беду у Београду. Kад будете читали моју аутобиографију, сазнаћете да смо и ја и маја породица живели у „бункеру”, како смо звали ту страћару.

Лазар Рајић Роквуд (Rockwood), глумац

Роман за све!

Ово је књига која ће вас насмејати, растужити, пробудити нека дубока, успавана осећања. Рекло би се да је ”Колона” роман за све… прича и утеха сваког имигранта у непроспаваним ноћима и дубоко проживљено искуство поклоњено онима који никада нису напустили свој завичај. Ова прича је толико прожета емоцијама, бојама, звуцима да након што је прочитате, имаћете утисак да сте били део “колоне” иако можда никада нисте крочили у њу. Хвала Гордани што нам је поклонила овај роман који оплемењује.

Александра

Душан Р.

Овде, у Кливленд Хаус у Мускоки, прочитах “Колону”. Надам се да ћеш разумети мој кратки коментар: Вратила си ме у моје време које је било далеко драстичније, али је слично кроз које си прошла.

Душан Р.

Софија К.

Јуче сам прочитала твоју књигу “Колона”. Нисам је испустила из руку док је целу нисам завришила и ево, још увек сам сва под утиском! Насмејала си ме и подоста расплакала! Тешко је издвојити било коју причу, али ја не могу да престанем да мислим о причи “Нафта”, и кад затекнем себе да сам на ивици суза, пребацим мисли на причу “Свети Илија” и тако изгурах данашњи дан на послу…!

Гордана, желим да ти кажем хвала!!!

Хвала што си сва та интимна и дубока осећања и сећања поделила са нама и желим да ти кажем да су прихваћена с великим поштовањем!

Уживала сам у кнњизи читајући је!

Хвала!!!

Софија К.

Бобан

Понекад се некој доброј души деси да лаганим кораком отплеше обрисом сна и јаве, и не знам да ли је то због благољубља, унутрашњег доброчинства или искрене, као дечије невиности и бескрајне вере у људе, и не знам како се тамо стиже али увек знам да га препознам кад га видим.

Гордана, хвала ти на простирању срца и своје нежне душе коју си нам пружила кроз своје приче у “Колони” као ђердан од најлепших драгуља на длану доброг пријатеља.

Твој пријатељ и вечни трагач снова.

Бобан