НАША ЈЕ ШКОЛА САДА ВАСИОНА
Догодило се две хиљаде
двадесет и треће.
Помрачило се Сунце
У пролеће.
Погођени мецима,
Нас осморо деце
Да живи и расте
није имало среће.
На вечни починак
Пошли смо скупа
Из наше школе,
Из школских клупа.
А час пре тога,
исте смо сањали снове,
Волели своје наставнике
и другове,
У исту ишли школу,
На табли писали:
Ана воли Николу!
Певали песме
дуге и кратке,
Решавали тешке
и лаке задатке.
Правили грешке,
Учили предмете,
Радовали се животу,
као свако дете.
Рецитовали песму о
Брдовитом Балкану
Где је мученичком смрћу
умрла чета ђака
У истом дану…
И њима су, као и нама
исто текли школски дани
Од истих болести
као и ми пелцовани.
Били су то јунаци
Десанкине Крваве бајке,
За којима су,
као што ће и за нама,
вечно плакати мајке.
И нико од нас
не може да се сети,
Зашто су нам млади
животи одузети?
Због чега je изабрано
баш нас осам
А он остао сам и жигосан?
Чика Драган је
пошао с нама.
Да нас не плаши
мрак и тама.
Живот је дао
тог трагичног маја
Да нам покаже
пут до раја.
Својим је телом
спасао друге
Покошен пао
без трунке туге.
И десета жртва
за нама се вину
Још једна звезда
На небу сину.
Певајте анђели,
зазвоните звона
Наша је школа
сада васиона.
Збогом остајте
наше мајке миле
Хвала вама што
сте нас родиле,
Опростите очеви
несташлуке наше
Хвала вам за љубав
и загрљаје ваше.
Другови збогом,
запалите свеће
На гробове нам
положите цвеће.
Кринови бели
нек покрију снове
Не дајте да се овакви
злочини понове.
А њему опрости,
опрости му Боже,
што није знао,
Да пуцајући у другове
и сам је пао.
Гордана Лаковић
Торонто, 4. мај, 2023