Има нешто у том Београду што емигранту не да мира. Одете ви из њега, далеко, баш далеко, а он вас увек пронађе. И вуче вас к себи. Упорно враћа. Враћа вас оно жарко залазеће Сунце иза капије Београда и плава хаљина без бртела лепотице у кафићу која седи са друштвом код Кнеза и сатима испија једну лимунаду. Њена коса, кроз коју дува поветарац док вас она, безбрижна и несвесна своје лепоте, разоружава осмехом.
Враћа вас звук Скадралије у летњој ноћи и глас оне девојчице што продаје руже до којих ником није стало. А ви их ипак купите. Купите све. Дате јој новац, а девојчица вас тужно гледа оним црним очима и каже: „А да ми вратиш руже, сад немам више шта да продајем.“ Ал’ паре не да назад. И ви се слатко насмејете. Онако како одавно нисте. Од срца. И вратите јој руже само да би сте видели онај победнички бљесак у њеним очима, који каже да вас је надмудрила. А вама драго.
Београд вас враћа успоменама којих се кроз маглу сећате, али их јасне и живе пронађете на калемегданском камену или на зиду фасаде која није окречена од ваше младости. Можда вас враћа шапат прве љубави или плаве очи младића са разбарушеном косом кроз коју провалчите прсте. Или су то стихови старих београдских боема или цвркут џивџана, који нигде на свету не звуче тако звонко као у Београду.
Шта год да вас враћа, препустите му се. Лепо вам је да сањате свој град. Његове реке још теку вашим венама, а мириси вам пуне плућа. Има нешто у њему што зове назад, што враћа, што нè дā да га заборавите. Одете и мислите – заборавили сте, а он се изненада појави у мирису јутрање кафе или цвету усамљене липе која ни близу не мирише исто јер нема душу Београда.
И ви купујете карту. Летите у прошлост. Враћате се с ластама које ће у њему свити гнездо, док је ваше негде далеко. Враћате се да још једном доживите онај април у Београду. И тек кад дођете и видите осмехе на драгим лицима, схватате да вас враћају људи, јер они су тај Београд и април у вашем срцу.
Гоца Лаковић, написала неке давне године, али и данас са истом љубављу за свој родни град.