Јутарњи ритуал компјутерски образованог човека неретко укључује читање онлајн-вести као и вишечасовну шетњу кроз друштвене мреже. Кондиција мора по сваку цену да се одржава, па макар то радили виртуeлно. Дакле, док пијем кафу, „прелиставам” Фејсбук да се информишем где су ми пријатељи. Нисам их дуго видела ни чула, па ко велим, мора да нису у граду. Ту и тамо смо разменили текстуалне поруке телефонима, са жељом да се ускоро видимо, али нисмо стигли ни наредних неколико месеци. Дешавало се да смо до те мере заузети да једне године прославимо рођење унучета, а следећи пут кад се састанемо сазнамо да је дете кренуло у предшколско! Тај показатељ нам не иде у прилог јер упозорава на опасну брзину којом се крећемо кроз живот. Знакове који нас опомињу да успоримо нико не поштује и не схвата шта иза ћошка вреба.
Ових дана ми пријатељи преко ФБ честитају рођендан. Кажу, срећан педесети. Станите мало људи, па тај заједно прослависмо пре осам година! Погледајте слике и датуме. Не дајте оном Немцу Алцхајмеру да вас завара. Увуко се међу нас непозван и прави конфузију. Он нам није пријатељ зато га под хитно избришите са ФБ док се није повезао са осталим контактима на вашој листи. Аууу, чуде се и они и немац, као да је било јуче, а већ прошло осам година! Брзо се, брзо живи пријатељи моји. Сутра кад устанем можда ће ми већ бити осамдесет, а да нисам ни приметила. А нисте ни ви. Заборавићемо се колико се често виђамо. Све ће немац да нас среди.
Да нема ФБ не бисмо сазнали ни да нам је преминуо пријатељ. Запитате се где је нестао, нисте га одавно видели, па уместо њега обиђете му профил. Кад тамо, прошла година од последњег ФБ поста. Колико „пренекидан” сте му били на слави, а већ сутрадан гледали славске слике на његовој страници. Да се није пензионисао? Сећате се да је причао о томе како ће се вратити у Србију и тамо, да у спокоју човека са страном пензијом, проведе оно мало што му остаде од живота. Пошаљете му неколико порука типа еј, где си? Да не пецаш на Дрини? Ради ли риба? Кад не одговори ни на једну позовете телефоном. Сазнате да је сахрањен пре годину дана. Док је он умирао ви сте уживали на одмору и ређали слике по интерент албуму, разочарани што их не лајкује. Нису вас позвали на сахрану јер нисте били доступни. На срећу, захваљујући друштвеним мрежама ипак сазнајете о трагедији. Породици, разочараној у вашу неувиђавност, изјавите закаснело саучешће. Ово само потрвђује од коликог је значаја одржавање ФБ везе.
На ФБ има и оних које не познајем лично али их додам кад пошаљу захтев. Имамо заједничке пријатеље па ко велим ако су они пријатељи мојих пријатеља онда су и моји. Често се испостави да то није случај.
Тако сам прихватила неког господина, ако тако могу да га назовем, са којим сам наводно имала чак 28 заједничких ФБ пријатеља. Нисам ни слутила да ће ми то пријатељство открити нове димензије модерне комуникације. Назови господин ми је прво махнуо и захвалио на указаном поверењу да га додам на листу пријатља. Ја сам одмахнула. Потом ми је послао ОК иконицу па сам и ја њему. Затим је кроз прозор стигао букетић цвећа, прихватила сам са осмехом. Неколико дана касније, ваљда кад је прегледао све слике из мојих албума, почели су да пристижу комплименти. Нисам познавала човека, па нисам занала ни како да реагујем на њих, те опет послах иконицу са осмехом. На сваки моје одговор број порука и комплимената је растао док није достигао размеру 1:50.
У наредних неколико дана поруке су постајале све вруће. Сваког јутра ме је дочекивао са добро јутро, кафом у луксузној шољици на чијој површини је пливало пенушаво срце, ружом на белом столњаку, погледом кроз палме на пучину и беле плаже, и познатим љубавним стиховима. Увече би ме позивао на вечеру и шампањац, наздрављао кристалном чашом, а затим џентлменски испраћао са лаку ноћ, уз пољубац и роментичну музику. Пошто сам научена да будем пристојна и одговарам кад ми се неко обраћа, ја сам му се и даље захваљивала осмехом сматрајући да је то довољно. Остим тога, нећу ваљда да увредим пријатеља мојих пријатеља, мада сам, морам признати, била близу. Установила сам да осмех жене тј иконице која се смеши, мушкарци знају да протумаче као зелено светло. Па шта би друго било? Зашто би им се неко смешкао ако није тако? Убрзо је почела да пристиже киша срца, а после њих озбиљни предлози. Престала сам да се смешим и одличила да сазнам ко је он и шта жели од мене?
Позвала сам га на разговор у приватном прозору. Сазнала сам да живи у истом граду где и ја, да је удовац, добро ситуиран, значи има велику лову (то је написао исто толико великим словима), вози бентлија, има кућу од 10.000 квадратних метара у престижном крају и све могуће материјалне угодности које би заузеле десет страница ове приче. Докази су били пропраћени безбројним сликама на његовом профилу. Пажњу ми је привукао проседи, уредно подшишан, господин у касним педесетим који је стајао наслоњен на најновији Бентли. Био је витак и рекло би се висок у савршено скројеном (из авиона се види) скупоценом оделу, кравати и ципелама. Руку прекрштених на грудима, смешио се заводљивим шармантним осмехом који је откривао савршен низ белих зуба. Преко оквира „реј-бан” наочара гледала су два бескрајно плава ока са оним разоружавајућим погледом као да вас је управо запросио са милион долара дијамантским прстеном. Све у свему, изгедао је као један од оних секси фрајера на холивудским магазинима који је управо пошао на доделу Оскара. Значи, од оних типова за које се каже да кад те погледају гаће саме спадају. Моја радозналост је расла као и жеља да сазнам зашто ми се удвара. Зашто би један такав, где гаће саме спадају, био заинтересован за мене кад са својим изгледом и новцем може да запроси уплакану Џенифер Анистон која никако да нађе витеза на белом коњу? Али, до тог одговра ћу доћи тек за пар месеци.
– Видео сам те једном на забави и том приликом упознао и тебе и твог супруга – добих одговор на то питање.
– Па кад знате да сам удата, зашто ми се онда удварате и нудите да се видим са вама? – следило је логично питање.
– Зато што ми се допадаш и често мислим о теби.
– Чему то може да води? – питам.
– Зависи од тебе – каже.
– Кад зависи од мене онда вас молим да ме више не узнемиравате.
Искључим се са ФБ, одем да спавам. Ујутру би да попијем кафу и прегледам пошту ал ме мало страх шта ћу затећи. Помислим, добро је, бар нема моју имејл адресу па сам са те стране мирна. Кад тамо, стигло милион порука. Нашао адресу. Линк за песму „Писаћу ти писма дуга”. Тога сам се и плашила. Одем на Фејс, кад тамо у прозору разлетели се балончићи, букети цвећа, бомбоњере, срца цела, поломњена и прострељена, комплименти, предлози, жеље, меце, зеке, стихови, музика…ватромет љубави…као да га је спопала нека неизлечива болест којом се тако брани, рани пубертет или касна андропауза. Блокирам га.
Не прође дуго, опет неки захтев за пријатељство на ФБ. И опет заједничких пријатеља колко ти срце жели. Овог пута жена. Прихватим. Кад оно ОН. Каже, морао је да промени име да би причао са мном. Склоните ми се „жено”, нећу с вама да причам. Ако наставите опет ћу вас блокирати. Све пишем великим словима. Наставио је. Блокирам га. Не прође дуго, опет захтев. Непозната слика на профилу, 67 заједничких пријатеља. Прихватим и добијем вееелики пољубац и вееелико извини. У новом извлачењу човек решио да промени тактику. Упристојио се. Овог пута ми је писао о себи и свом тужном животу, о љубави са покојном супругом, о жељи да има искрену пријатељицу са којом ће моћи да поразговара. Било ми га жао, шта ћу, женско сам. Падам на срцепарајуће приче и мушке емоције. Каже, не тражи ништа, само да му повремено напишем пар речи. Неће да ода своје право име док не пристанем да се видим са њим у његовој кући на приватној вечери и чашици разговора. Од тога не одустаје. Мени не пада напамет.
Његова „измена” стратегије се сводила на то да из мене извуче што више информација о мом супругу. Да нађе нешто што не ваља па да ме на томе сломи. Да ми буде раме за плакање. Да му се поверим. Да дозволим да ми помогне. Шта ћу, прихватим игру, волим изазове, осим тога радознала сам. Такок свесно уђем у лавиринт не слутећи које изненађење ће ме чекати на излазу. Распитује се колико дуго сам у браку, да ли волим супруга, да ли ми пружа све што (великим словима) тако лепа жена заслужује, да ли води рачуна о свом изгледу, да ли је обријан кад ме љуби, да ли ме мази и пази, обасипа поклонима, љувављу и романтиком, свим оним што (великим словима) лепа жена заслужује, до које мере ме обожава и шта је све у стању да уради за мене? Да ли је нежан, великодушан, забаван, и да ли се опходи према мени онако како (великим словима) тако лепа жена заслужује. Мислим се, човече, коме је у мојим годинама стало до лепоте…то је бре за младост… дај да сам здрава и да потрајем деци. Промени плочу, ова ти је из осамдесетих! Уосталом, ја о својој „лепоти” имам другачије мишљење.
Стрпљиво сам одговарала на провокативна питања искрено хвалећи свог супруга. Нисам од оних жена које мужеве акају ко Христа, а пред другима остављају утисак да их поштују као Свеца. Па кога ћу да хвалим ако нећу њега. Немам више ни мајку ни оца, деца отишла, само ми је он остао. И куче. Ал за њега ме нико не пита иначе би га хвалила. Како ми није верова, тражио је да наведем конкретне примере у којима се мој супруг показао као сјајан муж, што ми није било тешко. Када ме је засуо питањима на тему мог сексуалног задовољства типа да ли ми је муж досадио, можда је време да променим партнера, да пробам с неким другим, више ћу га волети ако га преварим, доказано је, читао је, каже, статистику на ту тему… престала сам да му одговарам али он није престао да пише. За тај чин је нудио своје безбројне услуге. У њих су биле укључене трешње на пупку, капи са ледених коцки на дојкама, мед, разно воће на разним деловима тела које би он ту постављао, јео или лизао (сва срећа није помињао ананас и лубеницу, ту би га одмах блокирала), играчке које су углавном служиле за његов стимуланс. Ја само треба да се препустим. Овај болесни ум ме је на неки начин заинтригирао, а у исто време плашио, па сам укључила и мог супруга да чита. У једном моменту су ми пале напемет страшне судбине све оне деце која нису била способна да се одбране од интерент предатора. Без обзира што два дана, док је трајала његова инспирација, нисам одговарала, поруке су као пљусак добовале по прозору. Питала сам се у којој је менталној фази овај незнанац и да ли доводим себе у опесност што сам са њим у преписци. Свега сам се наслушала, а најмање ми је требао психопата на вратима. Нисмо могли ни да предпоставимо какво нас изненађење чека.
Таман сам хтела да га пријавим кад ми паде напамет нешто што ће ми открити ко је са друге стране прозора. Почела сам да се распитујем код „заједничких ФБ пријатеља” да ли познају особу са листе. Ни мало нисам била изненађена када сам од свих добила негативан одговор. Остало је да окреном још последњи контакт. Осећала сам да ћу ту наћи одговор водећи се неписаним правилом да се оно што тражимо увек налази у последњој фиоци, на последњој полици, у последњој кутији. Сазнајем од њега да је то наша кућна пријатељица која има неколико лажних профила, а корисити их како би сазнала истину о супружницима који, по њој, живе у назови срећним браковима. Када ови упадну у мрежу, коју им горе наведеном причом плете, све то лепо упакује и анонимно пошаље на имејл адресу „превареног”. Док се упецана мува батрга и све се више уплиће у мрежу, жена паук ужива гледајући је како умире. Ослободиће је тек када се увери да јој ништа није остало од живота.
Нисам могла да се отмем утиску да би била прва која би ми понудила раме за плакање да се то остварило. Знала сам да постоји много Фејсбук болесника, али за овакве сплеткароше нисам. Отворила сам прозор и написала:
– Кад и где хоћеш да се нађемо?
– Вечерас, код мене у 18 ч. Баш се радујем сусрету. Једва чекам да те видим. Послаћу ти адресу.
– Не, не треба, знам где станујеш… А да, и спреми ми ону књигу што сам ти позајмила пре две недеље.
Гордана Петковић Лаковић
Торонто, 12. фебруара 2018