Покојна бака је говорила:
„Родило се, мора да се љуља.”
А кад се роди, шта ће, него да живи.
Изабран је да живи.
То како ће живети, тешко или лако, није много ни до њега. Онако ће како му је дато. Какво му је семе.
Да није изабран, не би на овом свету ни био.
Сад нема куд, већ да каже: „Богу хвала”.
Дозвољено му је да бира шта ће са животом чинити. Добро или лоше. И то је све што зависи од њега. То ће му одредити и правац којим ће се кретати и људе које ће сретати.
Деда Богдан је говорио да је живот Божији дар. А поклону се у зубе не гледа. Какав год да је, од срца је. Тако га треба, од срца, и прихватити. Зато је њему увек било добро. Никад се није жалио, нити се хвалио. Није на њему да суди ономе ко му је даривао, већ да у њега верује ко што је и оцу веровао.
Богдан је саосећао са туђом патњом. Кад би јео, мислио је на оне који гладују. Поред топле пећи, туга би му дошла за онима који се смрзавају. Воде кад би пио, прво би се прекрстио. И ништа да нема осим воде, и она би му била слатка, да се ње наједе. Богу хвала.
Децу своју и унуке кад гледа, види срећу и здравље. А док је здравља, дотле је и среће. Живот је мерио по здрављу, не по имању. Док ваљаш себи, ваљаш и другима, говорио је.
Ал’ човек не цени здравље, бар не док га има. Човек, у ствари, не цени ништа што има док га не изгуби. Јурца за пуним новчаником, као да је то оно што га прави бољим. И бреца се на Бога што му није дао више, што се није родио богатији, што му није дао бољу судбину и лагоднији живот. А то што је здрав, што има ноге и руке, чисту главу и два ока, то је нормално. То му припада јер му је Богом дано.
Седи тако Богдан на троношцу, џара ватрицу и мисли се одакле човеку кураж да Богу пребацује. Или му замера? Или да се на Њега љути? Он никад није. Па зар да се љути што посла баш њега, Богдана, да оре њиве? Па неко и то мора. Зна Бог шта ради. Не могу сви у школе.
Богдан је волео своје њиве. Знао је како дишу. Рађале су и храниле их откад зна за себе. Колико је у њих улагао, толико су му давале. Ништа није долазило само, осим Божије воље да штити усев кишом и сунцем. Ето, и зато Му хвала.
Богдан је био срећан човек. Срећа коју је носио долазила је изнутра. Од вере. Давала му је духовни мир и помирење са свим тешкоћама на које је наилазио. Није се љутио на Бога кад га је снашло зло и исто Га је поштовао као кад је уживао у добром. Подједнако је на то гледао.
Кад му је било најтеже, говорио је: „То ће проћи”.
И добро кад му је било, знао је да ће и то проћи.
Како год било, знао је Богдан да има оних којима је боље и оних којима је горе него њему. Зато, опет, Богу хвала.
Децу је учио да воле себе.
Ако не воле себе, како ће Бога и другога?
Плаче Богдан помало кад га живот стигне, смеје се много кад га живот обрадује и захвалан је животу за то што има добро срце, чисту душу и мирну савест.
А за све то Богу хвала.
Гордана Петковић Лаковић
Из књиге „Канадски блуз”