Прва цртица на довратку која је личила на ласту подсећала је на време када је и сама знала да је почела да расте. Другу је памтила по радости што је прст и по изнад од прве. Трећу по поклону који је добила од мајке и по причи која је, од те године, пратила сваку нову ласту на довратку.
Мајка јој је, нежно и сетно, причала о својим ластама: „Што више растеш то ће их бити више; а како стариш тако ће их бити мање. Зато уживај у свакој. И знај да ће ти свака донети нешто ново, по чему ћеш је памтити и чега ћеш се у старости радо сећати.”
Сећала се да су се у почетку ласте брзо множиле. Годинама су долетала читава јата и гнездила се на белом штоку. Годинама је добијала све лепше и лепше поклоне, мењала се и расла.
Свака ласта је добила и поглавље у њеном дневнику. Сећања су се низала, а јато се множило. Поред једне је писало да је изгубила први зубић, поред друге да је пошла у школу, поред треће да се нешто чудно дешава са њеним телом, поред четврте да се заљубила… Али како је која слетала тако је мама бивала све тужнија, а она све срећнија.
– Зашто си тужна, мама?
– Због времена када ће слетети последња ласта и повести са собом све остале.
Многе су ласте долетеле.
Дете је стасало у девојку, девојка у младу жену. Мама и она су по висини делиле исту ласту.
Једног раног пролећа на довратак је слетела нова ласта. Дуго је цвркутала, као да нешто преговара са осталима. Потом су све рашириле крила и полетеле из гнезда. Остављајући мајку да гледа за њима исчезавале су у висинама плаветног неба.
Дуго се, дуго нису враћале из новог дома који су свиле. Пролазила је зима за зимом, зима за зимом, зима…
Кад једном, као и сваког пролећа, поново грану драго нам сунце, растопљено злато разли се по маглама, отвори љиљане и пробуди потоке, мајка је напокон разумела све:
„Оно што је отишло неће да се врати.”
Наслоњена на довратак, сетила се своје мајке док је са њом цртала ласте и осмех јој топли озари лице. Пред очима јој се појави кћи на свом довратку како са својом кћери посматра јато ластавица.
И све се одједном испуни радошћу и врати се одавно заборављена срећа. Мајка осети и око себе и у себи истину, љубав и мир:
„Радост је тамо где се свије гнездо.”
Лагано се одмиче од довратка и погледа га: једна за другом, тихо и лагано, нестајаху њене ласте.
Одлетела је са последњом.
Гордана Петковић Лаковић