Одмалена сам посматрала и слушала људе који су говорили о срећи. Било ми је тешко да спознам и схватим како срећа функционише. Једино што сам о њој знала је да се понекад појављује међу нама. Мада, кад боље размислим, нико је никад није видео, а и свако је описивао на другачији начин.
Једино у чему су се сви слагали је то да – кад се срећа појави – она изазове осећање радости. Додуше, код већине људи које сам познавала то је трајало кратко. Тек толико да се развеселе и наздраве. Затим би срећа нестала истом брзином којом се и појављивала. То ми опет није било јасно: како нестане нешто што нисмо ни видели да се појавило!
За мене је у то време срећа била лице моје мајке. Значи, срећа је била жива. Бар сам је ја тако поимала. Због тога моја срећа никада није нестајала и могла сам увек да је препознам. И опишем. Понекад сам могла и да је осетим. На пример, када би ме мама пустила да увече гледам телевизију или да идем напоље да се играм школице са другарицама. Срећа је била ту и кад би ме нешто заболело, а мама пољуби да прође. И прође.
Када би се, код одраслих, појавио тај осећај среће, он је углавном био пропраћен следећим:
„Уффф, ал’ сам имао среће!”
„Срећа ме је погледала.”
„Бог ми је дао срећу.”
„Сва срећа да је тако било!”
„Сине, која срећа!”
„Имао сам више среће него памети.”
„Кога ’оће – ’оће; родио се под срећном звездом!”
„Тај има среће. Све чега се дохвати се позлати.”
Срећне су Нова година, нова година, прилике, околности, звезде… Срећни су рођендани, закључци, разводи, случајеви… Срећна су решења, образложења, поколења…
„Сва срећа
да није дуго боловао,
да се није дуго мучио,
да је преживео,
да је нашао добру жену, домаћицу (не курва се),
да је нашла доброг мужа (не бије је),
да су деца паметна и лепа а не ко он (она),
да су родитељи здрави, они здрави, сви здрави,…”
„Која срећа
да не пада киша, снег, град,
да не дува ветар,
да није поплава,
да нисмо сами,
да живимо у нормалним условима,
да завршавамо школе на време,
да смо заљубљени, одљубљени,
да смо први пут водили љубав са правом особом,
да смо се срећно разишли (без пљувања),
да смо имали новца да купимо стан, кућу, кола, најновије мобилне, модерну гардеробу, ципеле са потписом дизајнера (бар један пар;
ако будемо имали среће, биће их још),
да се зезамо,
да радимо мало (а зарађујемо пуно),
да смо неког прешли и тако профитирали, а тај се, сва срећа, није око тога бунио пошто је пун лове.”
Срећа може и да вас стрефи, погоди, обаспе, испуни. Од среће можете да вриштите, да полудите, да се напијете, исплачете, скачете, прескачете преко предмета, чупате косу, трљате дланове, да се „убијете од среће”.
Због среће ћете са свима
да се грлите (чак и са незнанцима),
љубите,
рецитујете омиљене стихове,
клањате Богу, захваљујете,
волите ближње (и цео свет)…
За момка срећа има изглед вољене девојке и обрнуто. За мајку срећа има лице новорођеног детета. За болесну особу срећа има обличије здравља (како год оно изгледало). За каријеристу срећа се појављује у лику успеха. За писца она личи на књигу (за неког на награђену књигу). За уметника на савршену слику. За глумца на животну улогу. За сужња на слободу. За земљу на мир….
Док је срећа са нама,
радујемо се,
дружимо се,
певамо,
пијемо,
играмо,
лумпујемо,
веселимо се,
не маримо за несрећне, за туђе болести и патње, то се неком другом догађа а не нама, ми смо имали среће, није нас брига шта ко мисли, како му је, колико на свету има гладних (ми нисмо), да ли некоме треба помоћ, хеј, срећа нас је погледала, време је за уживање. О свему другом ћемо мислити касније, ако нас и кад нас срећа напусти.
Код неких људи се представа о срећи мењала како су одрастали. Ја то зовем одложеном срећом, која се дуго чека, а све то време се живи без осећања среће.
Бићу срећан
кад порастем;
кад завршим школу;
кад се запослим;
кад не морам више да живим са маторцима;
кад се венчам,
добијем децу, отхраним децу, одшколујем децу, ситуирам децу, отарасим се деце,
одем у пензију,
почнем да путујем кад хоћу и где хоћу,
добијем унучиће;
кад унучићи порасту,
добијем праунучиће;
кад се опоравим од болести, ако се извучем.
Најгори од свега је губитак среће.
Понекад мислимо да смо срећу – изгубили. Тада је тражимо, и тражимо, и тражимо. Побогу, толико смо били срећни заједно. Чак и од оних које смо запоставили док смо били срећни тражимо да нам помогну да је нађемо. У себичној жељи да је вратимо, лутамо по оним местима на којима смо се састајали. Потрошимо и новац, и здравље, и каријеру, и кућу, и све оно што нам је срећа дала не бисмо ли је нашли. Понекад, али само понекад се кајемо што је нисмо штедели, делили, поштовали. Све бисмо дали да је пронађемо, јер једина права ствар у животу је бити срећан. Али како препознати срећу кад је никад нисмо ни видели? Шта је срећа?
Одговор сам недавно добила од насмејане стогодишње старице пореклом из Литваније:
„Благодарни и дарежљиви себи никад не постављају то питање.”
Срећа вас срела.
Гордана Петковић Лаковић
Из књиге „Канадски блуз”