Шумска заврзлама

ОСОБЕНА ДРАМАТУРГИЈА

„Дете диктира, а човек пише.”
Жилијен Грин

Сви наши писци који живе и стварају у дијаспори представљају интегрални и неодвојиви део наше културе и литературе, а самим тим и матерњег језика и националног идентитета. Својим богатим и разноврсним стваралаштвом они увелико афирмишу наш језик и књижевност, доприносећи на тај начин мултикултуралној сарадњи са срединама и земљама у којима бораве и раде. Једна од песникиња и списатељица која се својим опусом посебно издвојила у последњих неколико година свакако је и Гордана Петковић Лаковић (Београд, 1962.) из Торонта (Канада), која већ има неколико запажених издања за децу, али и за одрасле. За младе читаоце објавила је лепо илустроване песничке књиге „Радозналица” (2019) и „Нека расте наше дрво” (2019), за које су рецензије писали наши познати писци и уметници: Перо Зубац, Бора Чорба, Миодраг Јакшић и други.

Поред друштвено-хуманитарног рада и стваралашатва за децу, она пише прозу („Колона”, „Канадски блуз”) и драме за одрасле („То нисам ја”), а бави се и приређивањем зборника радова („Срцем у отаџбини”). Овом низу вредних и драгоцених издања од недавно припада и драма за децу „Шумска заврзлама“, која је сачињена од три невелика и међусобно повезана чина, са главним анималним ликовима (меда, сова, зека, лија). Додатну уметничку вредност издања чине и надахнуте илустрације у боји ауторке и песникиње Ларе Дорин.

Драмски комад Гордане Петковић Лаковић је врло ефектан и динамичан, пун неочекиваних преокрета и неизвесности, а истовремено поучан и маштовит, што децу као читаоце или гледаоце сигурно неће оставити равнодушним. Као што то и сам наслов донекле сугериште, у шуми је настала својеврсна заврзлама и неизвесност, коју међусобно решавају животиње и птице тако што указују на одређене етичке појединости и вредности са циљем да оне делују васпитно и сазнајно на децу нижег узраста. Пун ритма и сонгова, ефикасних реплика и заокрета, овај драмски текст је и те како погодан за позоришну изведбу и с разлогом верујемо у његову скорашњу инсценацију. Тај „поучителни“ тон није толико наглашен и у првом плану, али без њега је незамислива драматургија овакве врсте, јер је све остварено у функцији игре, ведрине и оптимизма. На тај начин ауторка успешно реализује идеју „образовања и васпитања кроз уметност”, а то се, уосталом, најбоље постиже управо кроз драмску педагогију и слична сценска остварења.

Симболика и слојевита карактеризација ликова, такође, представљају додатне естетско-уметничке вредности Горданиног драмолета, чија антропоморфизација анималних ликова понекад поприма семантичке одлике басне. Ово издање представља добру прилику и повод да се актуелна књижевна критика озбиљније позабави богатим и разноврсним стваралаштвом Гордане Петковић Лаковић, јер она то по много чему заслужује.

Др Милутин Ђуричковић
У Београду,
6. март 2022.