То нисам ја

$14.95

Category:

Description

Идентитет је веома важан у делима и чиновима Гордане Лаковић, он је онај део личности који се не игнорише ни по цену папира, које кроз комедију проноси глас народа, пучанка Цеца.

Ауторка индиректно а децидно истиче да нема тог документа нити имена иза ког се може сакрити менталитет у првој генерацији оних који су се изместили из свог језичког и социолошког језгра, а колико ће се то и видети у опхођењу са другима, зависи мање од карактера, а више од образовања и одгоја.

Гордан Михић, Земља у квару

Поводом исељеничке „сцене“

„Све је сан лудака сањан неразумно“, гласе стихови једне песме из прошлог века пољског песника Тадеуша Ружевича, и ти се стихови – као глас давног духовног сабрата – неумитно јаве када се – после читања – склопе корице „То нисам ја“. А одмах затим, док кроз свест поново промичу ликови овог мрачног паноптикума, ликови којима је разјарено зло времена све ускратило, јави се, као ехо, ламент још једног песника:

Могао бих да живим у ораховој љусци

и да се осећам као краљ бескрајних простора,

само кад ме не би мучили рђави снови.“

Горданиним јунацима, или антијунацима, како год их назвали, додељена је такође орахова љуска, или мишја рупа, или брлог, јазбина, са задахом непроменљивог коначног уточишта, али они не пате од рђавих снова јер их – немају: њихови ирационални снови постали су извитоперена, гротескна јава, у којој их ковитлац јада и бесмисла, врти унедоглед, у тужним круговима њихових увелих минијатурних галаксија.

Њихова места боравка и њихове путање кретања нису ништа друго него илузија, јер – без обзира на то да ли је у питању завичај (нека Босна, нека Црна Гора, нека Шумадија) – они су увек у истој нултој тачки, лишени свега што би, макар за трен, заискрило лепотом живота, радошћу нормалне људске свакодневице и неким несебичним, неускогрудим, племенитим осећањем.

Оковани светом, у коме ништа више није заштићено и достојно очувања, поштовања и моралних обзира, они су свесни да је време искочило из зглоба, али не чине ништа да га врате на своје место, као да су под дејством општег туробног анестетика. Сви они само су сен своје сени, онога што су били или започињали, и те сени настављају (или почињу) да живе, да се убокорују на тлу на које су се изместили. Све у свему, пред нама је и сценично и књижевно дело – крик, књига смехотресна, а књига језе и опомене, књига о непоправљивој амбицији и неизлечивој аморалности, књига која мора наставити да се пише, јер је дијагноза једног народа, где год био.

Утисци читалаца

There are no reviews yet. Be the first one to write one.