Гордана Петковић Лаковић је рођена 1960. у Београду. Са породицом се 1994. доселила у Торонто (Канада), где и данас живи и ради.

У протеклих 25 година ангажована је на многим пољима, а првенствено на реализацији културних догађаја са циљем очувања српског језика и културне матрице у расејању. Члан је аматерског позоришта Театра 10, једна је од директора NTEC организације која је иницијатор и организатор именовања Булевар Николе Тесле у Хамилтону, организациони директор и новинарка часописа Слово, секретар Српске националне академије у Канади, члан Удружења књижевника Србије, Удружења аутора Канаде, Матице српске из Новог Сада, Матице исељеника и Срба у региону, Института за дечју књижевност и Удружења драмских писаца Србије. Лауреат је награде „Растко Петровић“, „Златне значке“ Културно-просветне заједнице Србије, признања посланика Парламента провинције Онтарио Тома Ракочевића и др. Аутор је четири књиге прозе: „Колона”, „Dance of life”, „Канадски блуз” и драме „То нисам ја”. Приређивач је три зборника „Зашто смо отишли”, „На раскрсници” и „Срцем у отаџбини”, четири збирке поезије за децу: „Радозналица”, „Нека расте наше дрво”, „Путељак Весељак”, „Little Wanna Know It All!”, књиге прича за децу „Дечје царство” као и музичког албума „Царство доброте”. Гордана Петковић Лаковић је иницијатор, аутор и извођач књижевне играонице за децу „Караван среће”. Путујући по градовима Канаде и Сједињених Америчких Држава, Гордана Лаковић се кроз интерактивну и динамичну игру бори за очување српског језика, културе и традиције и тако на најбољи начин учи децу рођену на овом континенту да више сазнају о свом пореклу. До сада је обишла преко 50 градова, а играоници је присуствовало на хиљаде деце узраста од 4-12 година

Гордана П. Лаковић је стожер породице, изузетна мајка и супруга, и задивљујуће налази времена за подршку културном и хуманитарном животу српске заједнице у Канади. Иницирала је и организовала многе догађаје у оквиру српске заједнице, али исто тако и на канадском нивоу: модне ревије, рецитале, изложбе слика и књига, филмске пројекције позоришне представе (једно време је била члан Српског позоришта у Торонту, а тренутно позоришта Театар 10 с Лукачем), затим серију концерата класичне музике, као и концерт канадско-српске савремене музичке групе. Била је спонзор годишњег концерта хора Кир Стефан Српски; сарађивала је са реномираним торонтским кућама за ове догађаје (Glen Gold Studio, Isabel Bader Theater, Опера Хаус), …

Омогућила је шире прихватање и популарност Српског тениског турнира уз подршку Генералног конзулата Републике Србије у Торонту. Активно је помагала, директном сарадњом, писањем и спонзорисањем, рад Српске телевизије Торонто (STVT) до смрти њеног оснивача Благоја Ристића, а тај рад у одређеном обиму продужава и данас. Била је суорганизатор многих хуманитарних акција, поред осталих и акције За Вањино срце.

Схватајући значај књиге за очување српског језика и традиције, Гордана је дошла на оригиналну идеју да под слоганом Књига уместо цвећа откупљује део тиража како овдашњих писаца, тако и оних који нам долазе у госте из отаџбине. Овим племенитим чином Гордана Лаковић иницира и подстиче по-јаву мецена у српском расејању.

Књижевници Катарина Костић и Лабуд Драгић мотивисали су је да напише своју прву књигу на основу бележака о истинитим догађајима у којима је учествовала или је била у улози сведока. Сазревала је у Гордани жеља и потреба да сурову страну живота, замраченог ратовима и сиромаштвом, али и убеђењем да треба веровати и надати се, стави међу корице.

Своју прву збирку прича Колона Гордана посвећује својој деци Горану и Марији, са поруком да не забораве свој језик, своје корене и да чувају успомену на своју отаџбину; да преносе мудре приче будућим генерацијама, да су путеви Господњи чудни, али да иза тога увек стоји разлог. Не можемо да променимо разлог свог доласка на свет, али можемо да утичемо на то како ћемо по њему ходати − поносно или понизно, усправне или погнуте главе.

Кроз драмску комедију „То нисам ја”, која је светлост дана угледала 2015, Гордана је испољила таленат за добронамеран хумор отшкринувши врата театра. Уследили су збирка прича на енглеском „Dance of Life” (2017), затим зборник емигрантских сведочанстава „Зашто смо отишли” (2017), који је привукао посебну пажњу јавности, збирка прича „Канадски блуз” (2019), збирке песама за децу „Нека расте наше дрво” (2019), „Радозналица” (2019), „Little Wanna Know-It-All!” (2022) и „Путељак Весељак” (2022), зборници „На раскрсници” (2020) и „Срцем у отаџбини” (2021) из едиције „Зашто смо отишли”, драма за децу „Шумска заврзлама” (2022), приче за децу „Дечје царство” (2022), интерактивна монодрама за децу „Ноле, сви те воле!” (2023), а у припреми су драма „Оклен Сити (Одакле си ти?)” и још једна драма за децу „Потрага за Срећом”.

По њеном тексту драме за децу „Шумска заврзлама” од септембра 2022. истоимена представа се налази на репортоару Академије 28.[14]

Увршћена је у „Биографски лексикон Српски писци у расејању 1914–2014” уреднице Милене Милановић.

Белешка о ауторки

Гордана Петковић Лаковић је честит, племенит и преосећајан човек, хуманитарац о чијој се хуманитости не говори, уметник о чијој се уметности недовољно прича, али се и за хуманитарку и за списатељицу ипак зна. Најпознатија је по збирци „Колона“ и по пројекту „Зашто смо отишли“ а у време када пред публику излази уз „Канадски блуз“, припрема и две књиге за најмлађе читаоце.

Гордана П. Лаковић у „Канадском блузу“ смелом сменом наратора и јасном издиференцираношћу стилова показује шта све уме да запише, како може да пише и у којим све прозним поджанровима зна да се огледа. Ми који пратимо сваки Горданин ред и ослушкујемо сваки њен дамар, сматрамо да треба да се посвети књижевном раду, определивши се за једну од форми представљених овом збирком, без освртања на чаршије и махале, где год биле.

Гордана П. Лаковић је мецена уметности, покровитељка културе и чуварка српске баштине, она доприноси бољој слици Срба и Србије у Канади и САД-у и сарадњи матице и дијаспоре и промовише српске великане, српски језик и ћирилично писмо. Име Николе Тесле свакодневно се чује широм Канаде захваљујући њеном несебичном ангажману. Преводом своје књиге „Колона“ на енглески језик и пратећом апаратуром публикације представља српски народ и његов језик и писмо канадској и америчкој публици у објективном светлу.

Подаци о личности

Гордана П. Лаковић је рођена 1960. у Београду. Са породицом се 1994. доселила у Торонто (Канада), где и данас живи и ради. Од 2015. члан је Удружења књижевника Србије, активан члан и, периодично, део управе Удружења српских писаца у Канади „Десанка Максимовић“и Српске националне академије (Торонто, Канада). 

Професионалну каријеру је започела у Информативној технологији као контролор квалитета компјутерских програма, коју је наставила радећи у више организација као руководилац пројеката, за шта је вишеструко награђивана. Сувласник је породичне компаније за израду индустријских система за филтрацију Ess Corporation, где ради као директор набавке и маркетинга.

Иницијаторка, организаторка и покровитељка

Гордана П. Лаковић је изузетна мајка, супруга и бака, стожер породице, и задивљујуће налази времена за подршку културном и хуманитарном животу српске заједнице у Канади. Иницирала је и организовала многе догађаје у оквиру српске заједнице, али исто тако и на канадском нивоу: 

– изложбе, мини-сајмове и промоције књига (савремено стваралаштво у отаџбини и расејању, историјска перспектива српске књиге), 

– рецитале (везани за српску историју), 

– изложбе слика (нарочито српских аутора), 

– модне ревије (српских креатора),

– филмске пројекције (српских филмова), 

– позоришне представе (и сама активни члан Српског позоришта у Торонту од 2006. године), 

– серију концерата класичне музике, …

Гордана П. Лаковић је покровитељ и доминантни спонзор многих догађаја и пројеката, сарађује са реномираним торонтским кућама промовишући у њима српску културу. Омогућила је шире прихватање и популарност Српског тениског турнира од 2007. године, уз подршку Генералног конзулата Републике Србије у Торонту. Активно је помагала, директном сарадњом, писањем и спонзорисањем, рад Српске телевизије Торонто (СТВТ) до смрти њеног оснивача Благоја Ристића, 2014, а тај рад у одређеном обиму наставља и данас. Г. Петковић Лаковић сарађује са неколико електронских гласила из Републике Србије, а редовно је писала за Новине Торонто, лист српске дијаспоре (на пример, Једна успешна спортска прича (2007), Булевар Николе Тесле на QEW (2016), Вече чаролија (2016), Ледена пецарошка пустоловина (2016), Слогом до победе – Тесла грађанин света (2016), Ставимо Николу Теслу на мапу, 1 (2016), Ставимо Николу Теслу на мапу, 2 (2016), Тесла на мапи (2016), Никола Тесла у школске уџбенике (2017). Дописник је магазина Источник и Директор северно-америчког часопоиса Слово.

Од 2017. године Гордана Петковић Лаковић, постаје члан управе Српске националне академије (СНА), која и канадским Србима и свим Канађанима отвора своја врата. Члан је Матице исељеника (Београд), Матице српске (Нови Сад), Удружења књижевника Србије и Удружења канадских писаца.

Добитник је награде “Растко Петровић” Матице Исељеника, “Златне значке” Културно просветне заједнице Србије, “Специјалне повеље” Српске духовне академије Параћин и многих других захвалности, повеља и признања за хуманитарна дела и очување српске културе и традиције и допринос унапређењу веза Матице и дијаспоре.

Теслијанка

Гордана П. Лаковић је била суорганизатор многих хуманитарних акција и покретач и носилац пројеката који утврђују добро српско име на тлу Канаде. Под слоганом „Ово је наша заједничка акција“, као један од директора хуманитарне организације НТЕК, била је покретач и мотор ове успешне кампање и имала кључну улогу у прикупљању средстава за преименовање Burlington street у Хамилтону у Булевар Николе Тесле. 

На њену иницијативу, завиориле су се српске заставе, и уз српску химну и последњу Теслину жељу, „Тамо далеко“, 10. јула 2016. улица је понела име овог великана свих времена. 

Као знак признања, Гордани је додељена улога да буде једна од почасних личности у симболичном пресецању траке, као и гост на трибини говорника, чиме је крунисала своје учешће у догађају године у дијаспори. Но, значај ове промене најбоље илуструје чињеница да се на овом потезу Теслино име налази на 19 путоказа. Захваљујући томе, сада преко четврт милиона људи дневно види на путу Теслино име, а на милионе га чује на радију, у склопу извештаја o саобраћају. Овим делом је постигнутa афирмација интереса и јачање међународног положаја Србије. Од појаве знакова на путу, Теслиним именом су назване моге фирме, ресторани, локали и малe компаније, а немали број канадских Срба сведочи да је умногоме поправљен и имиџ Србије и Срба у очима Канађана. Гордана Петковић Лаковић је кроз ову акцију виђена као једна од главних актера у спрској заједници у Канади која се залаже за сарадњу између матице и Канаде.

У оквиру исте организације, Гордана Лаковић наставља рад на установљавању McMaster University стипендије која носи Теслино име. Уговор са универзитеом је потписан и прве стипендије ће бити додељене 2017. године. Стипендија „Никола Тесла“ намењена је талентованим студентима који се баве науком из области Теслиних достигнућа. Г. Петковић Лаковић наставља рад на прикупљању гласова кроз петицију да се средњој школи у Хамилтону да име Николе Тесле (Nikola Tesla Secondary School). У складу са овом камапњом, у току је и рад на припреми материјала о учењу о Теслином стваралаштву који ће ући у школски наставни план и програм и ставити Теслу у школске уџбенике на територији града Хамилтона (Hamilton Public elementary schools). Хиљада, ако не и стотине хиљада деце ће научити о Тесли, захваљујући, између осталих, и Горданином труду и залагању.

Српски језик, књижевност и писмо

Схватајући значај књиге за очување српског језика и писма и српске културе и традиције, Гордана Петковић Лаковић је дошла на оригиналну идеју да под слоганом Књига уместо цвећа од 2008. откупљује део тиража како овдашњих писаца, тако и оних који из отаџбине долазе у Канаду у госте. Овим племенитим чином Гордана Лаковић иницира и подстиче појаву мецена у српском расејању.

Горданине књиге су достављене свим парохијама Српске православне цркве на тлу Северне Америке, као и удружењима Срба и ексјугословенским удружењима, али и библиотекама широм крајева у којима живе Срби.

Организационо и материјално помажући рад Удружења српско-канадских писаца „Десанка Максимовић“ из Торонта, Г. Петковић Лаковић окупља и млађе ствараоце са подручја Канаде и САД-а. Са друге стране, гостујући у Србији, Републици Српској, Румунији, Мађарској, Хрватској (Истри – у оквиру српског књижевног фестивала) и Босни и Херцеговини шири лепу реч, дарујући школе и библиотеке књигама. Незаборавно је њено гостовање у Дервенти 2018. године, када је, поред књига, деци уручила и поклоне, као и њено књижевно вече у Александровцу жупском, када је школској библиотеци Основне школе „Аца Алексић“ поклонила своје књиге.

„Колона“

У Гордани је сазревала жеља и потреба да сурову страну живота, замраченог ратовима и сиромаштвом, али и убеђењем да треба веровати и надати се, стави међу корице књиге. Књижевници Катарина Костић и Лабуд Драгић је мотивишу да напише своју прву књигу на основу бележака о истинитим догађајима у којима је и сама учествовала или је била у улози сведока. 

Своју прву збирку прича Колона Гордана Лаковић посвећује својој деци Горану и Марији, са поруком да не забораве свој језик, своје корене и да чувају успомену на своју отаџбину; да преносе мудре приче будућим генерацијама, да су Господњи путеви чудни, али и да се све увек дешава са разлогом, истичући: „Не можемо да променимо повод свог доласка на свет, али можемо да утичемо на то како ћемо по њему ходати − поносно или понизно, усправне или погнуте главе.“ 

„Колона“ је 2. маја 2015. представљена у „Опленцу“ у Торонту, а у Београду 29. јуна 2015. у Удружењу књижевника Србије. У лето 2016. „Колону“ је на енглески језик превела Јована Петковић, а књигу су уредиле Марија Милић и Љубица Петровић, док је редактуру радила Катарина Фон Кенинг, а лектуру Џонатан Пиндлбaри (Jonathan Pendlebury). Превод је опремљен стручним предговором и поговором у којима се прецизира историјски и језички контекст штива, а све приче прате фусноте у којима су објашњени културолошки, цивилизацијски и географски појмови и догађаји, чиме се на још један начин доприноси исправљању клишеа и мнења о Србима у очима Запада.

Енглеско издање „Колоне“ штампано је у Србији, будући да Гордана Петковић Лаковић сваким својим чином показује шта је то волети своју отаџбину.

Класична бранитељка класичне српске прозе, али у руху 21. века, Гордана Петковић Лаковић је после само годину дана од изласка „Колоне“ постала саставни део прегледа, хроника, анализа и компаративних текстова о савременој причи насталој ван матичног говорног подручја, будући да је, тематски дисперзна, унисоно и хармонично одговорила на доминантна питања српског прозног стваралаштва. Њена „Нафта“ виђена је као антологијска урбана прича, а ауторка је проглашена за лучоношу торонтског прозног круга, који је коначно и званично добио своје место у књижевној хронологији. Отуда је на 53. Међународном сајму књига у Београду „Колона“ представљена на штанду Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону, бивши изложена са капиталним делама српских аутора који су стварали и стварају ван домовине. 

Доајен српског савременог романа, Чича Јанко Вујиновић, „Дунав и ја“, причу објављену у збирци „Колона“, види као успешан књижевни одговор на неизбежно питање о томе зашто се човек увек сели „преко велике реке“. „Свети Илија“ и „Пуле“, са друге стране, чврста су спона са оним што се назива завичајна и исповедна проза, али композиционо и лингвостилистички толико одскачу од уобичајеног дискурса који третира „завичај“ и „рана сећања“ да својом оригиналношћу и свежином позивају на преиспитивање целокупног књижевног обрасца.

Типске и типичне теме „исељеничке прозе“, међу којима су сећања на школске дане, породичне одморе и најбољу другарицу, у „Колони“ су обрађене без уобичајених фраза којима се „осликава“ носталгија, отуда код Г. П. Лаковић нема патетичних испада и све што је емпиријско постаје универзално емпиријско, својина сваког и свачијег сећања.

Најболнију не само књижевну тему српску, изгнаничку колону, ауторка не обрађује кроз уобичајен „српски вапај“ и „кукање над неправдом“, већ приповедањем које није препуњено емоцијама и исхитреним реакцијама посматрача, него је скоро таксативно исписано сведочење једног пацифисте. Тако приступа и „исељеничким темама“, са јаком дозом хумора, којом је најавила и своју наредну књигу.

„То нисам ја“

Гордана Петковић Лаковић 2015. године објављује и своју прву комедију, „То нисам ја“, у којој испољава неизмеран таленат запажања и виспреног хумора, увек добронамерног. Књига је 2017. године доживела друго издање, а у току је припрема за постављање овог комада на сцену.

Комедија је представљена у „Опленцу“ у Торонту 2. маја 2015. Београдска промоција књиге одржана је у Кући Ђуре Јакшића 4. јула 2015. Друго издање књиге представљено је на Сајму књига, у оквиру „Канадског матинеа“, у присуству званичника Амбасаде Канаде у Републици Србији.

Горданини ликови су слатки мали трансформерси, а немају маске, зато што би било бесмислено носити их на оној позорници којом влада вајаркина владарка разума, Нина. Они могу мењати костиме, и то више због публике него због онога што се дешава на сцени. Све и да су сви једнаки, једнако не само одевени и маскирани, него клонирани, Нина би их разликовала и разобличавала, разоткривала бриткошћу и лепотом. Пред њом, зато што суверено носи трезвеност људску, не дрхте само директори и беле раде, већ и публика, која одахне и превуче преко чела руку сваки пут кад увиди да није погођена Нининим убојитим погледом. Непромашива, Нина их није ни циљала, оставила их је за неку другу прилику, у којој ће наново ведро и лако доскочицу, виц и фразу утопити у минуциозно изграђен идиолекатски торзо својих цица и вештица. Оставила их је да стрепе, а публику да поцупкује од нестрпљења.

„Зашто смо отишли“ – издавач: Ultimatum.rs

Најважнији податак о Гордани Петковић Лаковић, међутим, није нити један од наведених (а наведен је десети део њених активности у српској заједници у Канади), већ чињеница да пословично завађени Срби постају поново сложни и спремни на заједничку акцију уколи ко их на сарадњу позове управо Гордана Петковић Лаковић. Тако су се негдашњи Југословени, међу којима је највише Срба, са свих континената одазвали Горданином позиву и придружили се пројекту „Зашто смо отишли“, живој историји, аутентичном сведочанству метанастазичких кретања Јужних Словена пред крај 20. века. Историја сваког одсељеног појединца у првом тому приказана је кроз 23 судбине, зборник је доживео три издања и представљен је широм САД-а, Канаде и Србије. 

Централна публикација „Канадског матинеа“ на Међународном београдском сајму књига 2017. године био је први том зборника Гордане Петковић Лаковић „Зашто смо отишли“, у којој је објављен и један од последњих интервјуа који је дао недавно преминули Борис Спремо. О одласку из Југославије и новој домовини, Канади, пишу одсељени врхунски интелектуалци из свих крајева СФРЈ, као и неколико аутора одсељених у друге земље и један број аутора који су остали у отаџбини.

Зашто је отишла Марина Џонија Штулића? На питање зашто (ни)смо отишли одговорили су и: Милијана Барјактаревић, Наташа Бартула, Горана Глигоровић, Симо Јелача, Јован Лаковић, Никола Лончар, Марина Лучић, Божа Травица, Драган Марковић, Војо Мачар, Душко Милошевић, Маир Мусафија, Милан Пајевић, Гордана Петковић Лаковић, Љиљана Петковић, Катарина Петровић, Ненад Станковић, Лазар Суботички, Сузана Судар и Нермин Хасанагић.

„Зашто смо отишли 2 – На раскрници“ – издавач: Свет књиге

Друга књига садржи 21 причу од исто толико аутора, настањених у неколико земаља света: од Канаде до Аустралије. Њен куриозитет је и у томе што укључује и више аутора који живе и раде у Србији, а то је условило систематичнији уређивачки приступ и тематску селекцију.

Зашто смо отишли је наслов једне бескрајне приче. Приче о људима чије је огњиште тамо далеко. Приче о људима који траже место под Сунцем. Уколико заиста волите своју отаџбину као што је воли већина оних који су отишли, увек ћете размишљати о томе како да за њу нешто учините или јој се вратите. А када ће то бити, опет зависи од поједница. Повратак не треба да буде само зато што вас мучи носталгија или вам недостају кајмак и домаћи ајвар, лудовање по сплавовима или седељке са пријатељима у Скадарлији. Повратак треба да има разлог. Отаџбина је мајка, а мајка се воли свим срцем.

„Зашто смо отишли 3 – Срцем у отаџбини“ – издавач: Чигоја штампа

У овом зборнику, трећем по реду, под кровним насловом Зашто смо отишли, који је подједнако зборник дијаспоре и зборник матице, доминирају посвећеност домовини и професији као и бризи о баштини и појединцу, а књига се завршава новом рубриком Да ли сте знали, у којој овом приликом подсећам на канадску планину Путник, названу по српском војводи; на ловца на благо чији је живот као створен за блокбастер, Србина познатог под именом Блек Мајк; на борце за људска права Елизабет Ператовић и Роја Ператовића и на Србина по коме је назван кратер на Месецу, Милутина Миланковића.

Период у ком су се аутори одазивали на позив за учешће у пројекту обележен је пандемијом вируса корона, што значи да смо се ухватили у коштац с временом, а у једном периоду нужно и у коштац са слободним временом. Пандемија је сваког од нас навела на интроспекцију, преиспитивање и самоиспитивање, али и постављање не ствари, већ људи на своје место. Сви смо увидели који су нам приоритети, али и ко су нам пријатељи. Признали смо и показали шта нам је и зашто важно.

Пре него што почне да размишља о вечности, човек размишља о садашњости и непосредној будућности. Увидевши да не може да промени околности, човек промени окружење. Отићи из отаџбине или у њој остати дилема је која мучи многе. На питање шта је боље, не постоји универзални одговор. Одлазак из земље, међутим, не значи напуштање домовине. Колико је домовина у срцу, не зависи од тога где човек живи, већ колико је спреман да јој пружи.

„Канадски блуз“ – издавач: Арте

Постоји једно осећање које се дели на два као јин и јанг. То је оно осећање потпуности и невидљиве целине, када ти је толико лепо да ти се плаче. Оно када си у исто време и тужан и радостан, кад би заплакао и запевао. Обично се роди у тренутку када се у садашњи моменат усели време из прошлости и оживи га, са свим својим сликама и мирисима. Тада то осећање, обојено успоменама и обасјано звуцима из давнина, прострују људским бићем и потече лагано, лагано, као блуз.

„Нека расте наше дрво“ и „Радозналица“

Ауторка „Канадског блуза“ од 2019. године постаје и писац за децу, и то песник. Пролеће дочекује са две збирке, „Нека расте наше дрво“ и „Радозналица“, настале спонтано, уз приче које прича својим унукама Софији и Емилији. У књигама се, међутим, обраћа свој деци, указујући на важност породице и на битност традиције и поштовања свих људи. Обрадоваћете се када видите ко су аутори поговора, а можда ћете и засузити, окренете ли странице (и плоче) људи који су били краљеви, принчеви, јунаци вашег детињства.

А „Канадски блуз“? „Канадски блуз“ је, да поновимо, и то гласно, књига која показује како и о чему Гордана Петковић Лаковић може да пише. Упознали смо је као приповедача (кратка прича, прича, приповетка, колумна, блог, путопис (очекујемо књигу!), чланак (новински), дневнички запис, комедија (у посебној књизи), упознаћемо је и као песникињу, и остаје да се надамо да ће нам се показати и као романописац. Све што јој желимо у жанровској и поджанровској пловидби је што удобније место под Сунцем. Мирну луку ће пронаћи сама, мирна лука су њени читаоци.

И још нешто…

За књижевно стваралаштво и за хуманитарни рад Гордани су довољни осмеси оних којима је упутила реч, дар или помоћ, но морамо да вам се похвалимо:

Гордана Петковић Лаковић је лауреат Матице исељеника Србије. Овенчана је „Растком Петровићем“ за целокупни допринос и за књижевно стваралаштво с јесени 2018. године.