Зима је напуштала град и правила место лепшим данима. Повлачила је беле скуте са забачених улица и оближњих шума. У ваздуху се осећала свежина помешана са мирисом годишњих доба. Живот се лагано будио из вишемесечног сна. Понеке оскудно обучене пролазнике преварило је зубато сунце. Измамило је и веснике пролећа чије су се љубичасте главице њихале на мршавим ножицама. Однекуд се појави залутали лептир неонских крила и слете да их поздрави.
На брежуљку испред вишеспратинце, девојчица је брала цвеће и стављала га на гомилицу поред ногу. Касније ће га сложити у букетић. У њеним очима љубичице су изазивале срећу док је замишљала како ће сутра изненадити мајку када јој за рођендан поклони прво пролећно цвеће. Пажљиво га је држала у руци водећи рачуна да додиром не угњечи латице или поломи младе стабљике. Комплетирала је букетић и везала га машницом. Затим га је спустила у крило, села на клупу и дуго, дуго га посматрала. Упијала ја његов мирис, слушала музику пролећа и пустила да јој ветар носи мисли. Била је задовољна. Одахнула је с олакшањем и осетила бескрајну радост. Букетић је изгледао савршен баш као и њена мама. Веснци су некад знали и да окасне, као прошле године, па је мама остала без поклона, уколико се не рачуна загрљај. Загледана у лептира није ни приметила кад се пред њом појавила мајка. У страху да не поквари планирано изненађење брзо је склонила букетић иза леђа.
Мајка је затражила да јој покаже шта држи у руци. Девојчица је одбила. Мајка је наставила да инсистира али је девојчица поново одбила. Привучен интензивним мирисом букетића лептир би повремено слетао час на цветиће, час на њену плаву косицу. Ово летеће биће коме још није било време да се појави нервирало је мајку. Са све мање стрпљења објашњавала је ћерки да не сме да узима ништа са земље и то уноси у кућу. Може од тога, ко зна чега и ко зна шта, да се разболи као прошли пут. Зар се не сећа колико је дана лежала болесна и колико ноћи је она, мајка, морала да преседи поред њене постеље тресући се од страха да ли ће преживети. Грдила је што се удаљила од куће и што не чује кад је зове. Зар се не сећа да јој је причала о томе каквих све људи има на свету. Јел хоће да јој срце препукне. Баци то већ једном, викала је сад већ љута и терала досадног лептира. Девојчица се није померила. Тврдоглаво је ћутала држећи руку иза леђа. Када је добила шамар није заплакала. Само јој се једна неутешна суза искрала из ока и склизнула низ образ. Тужна и без речи гледала је у мајку. Укус сузе на уснама јој је сметао. Подигла је руку и обрисала је рукавом.
Таман кад је очекивалa да ће добити и коју по туру, појавила се комшиница. Мајка је једва дочекала да подели своје муке са неким ко ће је разумети. Док је причала о безобразници која ништа не слуша, девојчица је села на клупу поред старице која је све то посматрала. Стрпљиво је чекала мајку да заврши разговор. Пошто ова није обраћала пажњу на њу ставила је букетић у крило и поправила машницу.
– Коме си то убрала? – питала је бака.
– Мами сутра за рођендан – одговорила је тужно
– Баш си пажљива. Твоја мама је срећна што те има.
– Није, она ме не воли.
– Како то знаш.
– Видим.
– Љубав не може да се види – одговорила је бака
– Може, бако, срце има очи и све види.
– Ако је тако, онда и мамино срце има очи. Зато иди и дај јој тај букетић сада. Кад некоме желиш да покажеш љубав немој да чекаш сутра, већ то уради одмах. Довољно сам стара да могу да трвдим да не постоји ништа осим садашњег тренутка, да је јуче прошло, а сутра не знамо да ли ће доћи.
Лептирић се поноиво појавио и слетео на бакин испруженен длан. Ширио је и скупљао крила, као да је тим махањем хтео да је поздрави. Бака му је отпоздравила климањем главе.
– Хоћеш да ти испричам причу о лептиру? – упитала је.
– Да.
– Постоји веровање да крила лептира симболишу непостојану прошлост и неизвесну будућност – рече нежно гледајући га – Jедина ствар која постоји и која је стварна јесте тренутак између. Тај трен се дешава само сада и само овде.’’
–Садашњи тренутак је улавном миран, често може бити радостан зар не , ако избацимо из ума прошли и будући – мудро закључи девојчица.
Лептир је са длана слетео на девојчицин носић и заголицао је. Смејала се док је покушавала да га отера водећи рачуна да га не повреди. Погледала је у баку и за тренутак се замислила. Затим је устала, пришла мајци и пружила јој букетић. Комшиница је руком покрила отворена уста. Затечена, мајка је ћутала и покушавала да дође до даха због неочекиване количине кемоција које су је обузеле. У оку јој је заблистала суза.
– Волим те, мама, и желим да будеш млада и весела као пролећно цвеће. Срећан ти рођендан и извини што си се уплашила због мене.
И тада се десило чудо. Могла је да види како је мамино срце гледа широм отворених очију. Осетила је неизмерну љубав и знала да је ово тренутак о коме је бака причала. Трен који се дешава само сада и само овде. Једини и прави. Окренула се према клупи да се захвали старици на савету, али ни ње ни лептира тамо више није било.
Гордана Петковић Лаковић
28. фебруара 2018