Уједначено клапарање точкова и празно седиште у вагону подсетило га је на причу о возу коју је небројено пута чуо од Теткице у Дому. Била је очарана њоме до те мере да је мислила да је открила тајну живота. Искрзани исечак из старог часописа закуцала је ексером на зид и читала га као „Оченаш”. По њој, то је било решење свих проблема, па и оних на које су домци долазили да јој се жале.
Чудно је било како ће им та прича сваки следећи пут кад је од ње чују постајати јаснија. Испочетка је личила на нејасан математички задатак, али им се с временом искристалисала. Данас, док седи сам у возу, шапуће је себи у браду потпуно схватајући њену величину и њено значање. Озарен надом да ће на следећој станици ући неко са ким ће наставити путовање, захвалан је Теткици што никад није одустала од њих. Сећа се њеног значајног погледа пре него што би изговорила прву реченицу, толико значајног да су мислили да ће им тог момента открити скривено благо. Они би се ућутали, чак на тренутке задржавали дах да не пропусте ни једну реч.
„Живот је као вожња возом”, почињала би Теткица. Већ ту би направила паузицу, тек толику да сркне кафу и тек толику да им да прилику да издахну. Не скидајући са њих онај значајан поглед прочистила би потом грло и настављала причу забележену пером неког непознатог аутора:
„Уђемо у воз. Возимо се. На некој станици се задржимо мало дуже, на некој краће, па опет уђемо у воз и настаљамо вожњу. На том путу се дешавају несреће и застоји, а чекају нас и изненађења. Неки од тих момената постају незаборавни и испуњени срећом, а неки дубоком патњом.
Кад се родимо и по први пут ступимо у воз, почињемо да упознајемо људе за које мислимо да ће бити уз нас током целог нашег животног пута. Ти људи су наши родитељи.
Нажалост, ово је далеко од истине. Родитељи остају са нама само онолико дуго колико су нам потребни. Они такође имају свој пут који морају да заврше. Ми настављамо без њих са успоменом на њихову љубав, бригу, пријатељство; следимо правац којим су нас упутили и вечно се сећамо њиховог присуства ма колико кратко или дуго било.
Постоје и други који се укрцају на воз и постепено постају врло важни за нас. Ови људи су наша браћа, сестре, пријатељи и познаници, које научимо да волимо и ценимо.
Неки људи доживљавају свој пут као туризам. Весели су и уживају у путовању. Други наилазе на многе проблеме, сузе и губитке на свом путу. Неки остају да понуде помоћ онима којима је потребна.
Неки људи на овом путу ће на нас оставити трајно сећање када напусте воз. Понеки ће ући и изаћи тако брзо да се нећемо ни сећати да су путовали са нама или да су нам се путеви укрстили.
Понекад ћемо се растужити зато што ће неки путници које много волимо одлучити да седну у други вагон и оставити нас да путујемо сами. Ипак, ништа нас не може спречити да их не потражимо.
Иако смо се потрудили да их нађемо, можда нећемо бити у стању да седнемо поред њих јер ће то седиште већ бити заузето.
И то је у реду. Свакоме пут треба да буде испуњен надама, сновима, искушењима, препрекама и растанцима. Морамо да тежимо да узмемо најбоље од свега без обзира на све.
Морамо непрекидно да тежимо ка томе да разумемо наше сапутнике и да у њима тражимо само оно најбоље.
Не смемо да заборавимо да у сваком моменту било који сапутник на нашем путу може да доживи тешке тренутке и да је потребно да му пружимо нашу помоћ.
Понекад застанемо или оклевамо надајући се тада да ће на путу бити неко на кога можемо да рачунамо да ће нам пружити подршку и разумевање.
Највећа мистерија овог пута је да нећемо знати где је наша последња станица. Чак нећемо знати ни кад ће наши сапутници стићи на њихову последњу станицу. Па ни онима који све време седе на седишту поред нас.
Искрено, сви ми знамо да ћемо бити тужни кад стигнемо на крај. Сигурно. Одвојити се од пријатеља и познаника које смо упознали и дружили се током путовања возом биће срцепарајуће. Оставити све оне који су нам блиски биће још тужније. Али опет, сигруно ћемо једног дана сви доћи до главне станице и срести се опет. Сви ће носити додатни пртљаг који нису имали кад су се први пут укрцали на воз.
Биће нам драго да се поново видимо и што смо учествовали у поклонима које носе у њиховом пртљагу, што смо им обогатили животе, исто онолико колико су они обогатили наше.
Сви смо ми заједно на истом путу у том возу. Најважније од свега је да морамо да тежимо да нам заједничко путовање буде удобно и испуњено пријатним сећањима до момента док свако од нас не стигне на своје одредиште и напусти воз заувек.”
„А сад сви на воз. Укрцавање је почело. Срећан пут!”, викнула би Теткица кроз осмех лупкајући их по гузама или гуркајући у леђа не би ли их истерала из кухиње. Они су прихватали игру и правили се да заиста журе да не пропусте јединствену прилику и ухвате последњи воз.
Од Теткице би се увек враћали насмејани, а проблеми су добијали другу, ведрију, димензију. Грлили би своје сапутнике и полагали наду да ће и у њихов воз једнога дана ући људи који ће им путовање учинити подношљивијим. У том возу, поред њега, готово увек седела је Мила. Тада би је загрлио и зарио лице у њене плаве увојке који су мирисали на сузе.
Гордана Петковић Лаковић
18. марта 2019