Киша је ромињала по празним улицама спирајући трагове протеклих дана. Град је ноћас изгледао чист, мирисао је на реку и липе. Пролазник са капом навученом до носа климнуо је главом у знак поздрава незнанцу који му је ишао у сусрет и наставио даље ушушкан у мокре мисли. Покисли портир са новинама на глави претрчавао је улицу да стигне травај. Неки пијанац куцао је на прозор кафане из које су га малочас избацили.
Две женске силуете у кишним кабаницама шетају парком. Неко време су ходале у тишини не желећи речима да ремете своје мисли нити шумове града. Застадоше на крају стазе која се протезала између два дрвореда да ослушну звоно које је негде у даљини откуцавало сате.
– Мама, касно је. Хајде да се вратимо кући.
– Наравно, душо – рече окрећући се назад.
– Погледај, оставили смо трагове на стази – показује ћерка руком
– Пази, љубави, где газиш, да се не оклизнеш – брижно ће мати.
– Пази ти, мајко, ја пратим твоје стопе.
Гордана Петковић Лаковић
27. фебруара 2019