И тако из дана у дан, надајући се да ће време учинити своје, да ћемо преболети, заборавити, навићи се, живимо у туђој земљи, под туђим небом, називајући га својим. Морали смо из почетка да учимо да ходамо, да говоримо, да се понашамо, да се сналазимо у непознатој средини, да упознајемо нову кућу у којој никад није живео ни један члан наше фамилије, да се навикавамо на неке нове људе. Били смо поново деца.
Иза себе смо оставили све што нам је пунило срца. И ко би мислио да ће нам фалити комшинице без којих не би смо скували ручак да нисмо од њих позајмили шољицу уља или главицу лука. Без којих не би било врућих крофни у недељно јутро, без којих не бисмо стигли до продавница да нам нису причували децу, којима смо се поверавале, а оне нас тешиле. И разумеле. Заменили смо их псхилолозима који су једини спремни да нас слушају. Али никако не разумеју сузе због којих нам преписују таблете. Не разумеју да нама не требају таблете. Не схватају да је свака наша суза лек. Лек за душу, за мајку, за отаџбину.
Остадосмо жељни свега тога као прва измештена емиграција. Остадосмо ни на небу ни на земљи, ситуирани, а празни. И како године одмичу тек схватиш да време не лечи неизлечиво. Да за потискивану бол чак ни суза више није лек. Деца наша за тим не пате. Они су за разлику од нас имали среће.
Гордана Петковић Лаковић