Београд у мени

Београд у мени

Има нешто у том Београду што емигранту не да мира. Одете ви из њега, далеко, баш далеко, а он вас увек пронађе. И вуче вас к себи. Упорно враћа. Враћа вас оно жарко залазеће Сунце иза капије Београда и плава хаљина без бртела лепотице у кафићу која седи са друштвом код Кнеза и сатима испија једну лимунаду. Њена коса, кроз коју дува поветарац док вас она, безбрижна и несвесна своје лепоте, разоружава осмехом.  Враћа вас…
Опширније
Сви смо ми исти

Сви смо ми исти

Седим са пријатељицом у кафићу, чаврљамо о мојој новој књизи, о животу, о Богу, о космосу, о наступајућим Божићним празницима којима се увек радујем као дете. ''Божић је празник који велича породицу, љубав и исконску идеју да су сви људи једнаки, и да се и Божији син може родити у обичној штали. Да се чуда дешавају, да нисмо беспомоћни и сами.'' - објашњавам зашто. ''Верујеш ли у Бога.''- пита она. ''Верујем.'' - одговарам без размишљања.…
Опширније
Колона – Имигранту нема ко да пише

Колона – Имигранту нема ко да пише

Сва српска расејања у једном рукопису − тако се најпримереније и најтачније може описати првенац Гордане Петковић Лаковић Колона, који насловом сведочи кровну реч српског народа. Усуд, судба или коб, тек, протераност и расејаност, расељеност и измештеност, премештеност и размештеност, исељеност и пресељеност − увек на речима привремене колико у срцу − разликују се једне од других само по времену у ком су се збиле. Све остало је исто: колона, коју могу творити и један човек и његов…
Опширније